СЕЋАЊЕ НА БРАТА…..
Из писама које је, непосредно пред погибију мој брат Драган Херцог слао из далеке Бијафре види се колико је био привржен деци и посвећен њиховом лечењу. Писао нам је „Радимо свој посао, а људи из Бијафре, који су у почетку били неповерљиви полако нас прихватају. Они су срдачни, вредни и у својој беди и пустоши рата ипак су пуни ведрине. Одушевљени смо њима и верујте, могао би човек овде да живи, јер је ово народ који осваја. Њихова деца су нешто посебно, она нам пријатељски машу и гледају нас великим, црним очима – тако су љупка и драга…“
КАД КОЛЕГЕ ПРИЧАЈУ: НАТАЛИЈА ЧАКИЋ
Како је основана школа
Када је, сада већ далеке 1961. године отишла да обиђе Институт за ТБЦ, односно да види радно место за које је конкурисала наша саговорница Наталија Чакић била је у великој дилеми. Јер, зграда овог института деловала јој је некако сиво и тмурно, услови рада били су неодговарајући, а образовање болесне деце, код нас у то време још пионирски посао за који је конкурсила чинио јој се тежак и пун непознаница. Ипак, младост, жеља да се прихвате изазови једног хуманог посла, а пре свега подршка на коју је наишла код здравствених радника те установе учинили су своје. Госпођа Чакић је прихватила посао и као просветни радник који се бавио образовањем болесне деце провела готово читав радни век.