Књижевница Слађана Ристић гост литерарне секције ОШ „Др Драган Херцог“

На редовном састанку литерарне секције одржана је радионица „Читамо, пишемо, стварамо“. Гост радионице била нам је књижевница Слађана Ристић. Поред књижевнице, у реализацији радионице учествовале су Ивана Ковачевић, наставница српског језика, Ана Црногорац, наставница француског језика, Маја Стјепановић, наставница руског језика и Наташа Стојичић, наставница немачког језика. Планирано је да после реализоване радионице, ученици из перспективе различитих предмета и језика, дискутују о овом догађају на следећим часовима и састанцима литерарне секције.

Слађана Ристић, писац и новинар, рођена је у Параћину 1958. године. Живи и ствара у Београду. Студирала је Југословенксу и општу књижевност, дипломирала на Вишој школи за Социјалну политику и социјални рад. Пише песме, кратке приче, есеје и путописе, приче за децу, монодраме за децу. Објавила је три књиге поезије: Свемилостива вода; Препознавање музе; Недељна чуда;  књигу кратких прича Сезона собних вртова;  две књиге за децу  Како смех лечи кијавицу и Волети ветар. Награђивана је за свој рад и њени радови су превођени на енглески , руски, македонски и русински језик.

У оквиру стваралаштва за децу бавила се литерарно позоришним радионицама, као и програмима за подстицање дечјег ствараштва и особађања детета путем уметности.

Заступљена је у више антологија и књижевних избора. Објављује у књижевним часописима и листовима. Објављује текстове у Политици ( Културни додатак), Политици за децу, Бијела пчела, Србија национална ревија, Ревија за културу гостољубља УНО. Писала за Новине београдског читалишта. Члан је Удружења књижевника Србије и члан Удружења Новинара Србије.

По завршеном дружењу, Слађана Ристић, наша драга гошћа,  ђацима ОШ „Др Драган Херцог“ упутила је дивне речи:

Драги моји песници и писци,

Дивно је када те неко као вредна и савесна, верна књижевности, са осмехом на лицу, наставница Ивана позове као госта литерарне секције Основне школе „Др Драган Херцог“. Хвала јој на позиву и осмеху. Било ми је задовољство.  Дружење са малим писцима ове секције буди посебан осећај и љубав према писању. То сазнање да је поезија покретач да изнедримо оно лепо из себе, води нас у неке нове светове и освежава наше биће. Поезија нам одгонета и тајне писања и тајне живота. А играње речима није обична игра. Зато, драги моји песници, писци лепих прича, пишите из душе, бележите своје мисли и осећаје јер душа је та која вам говори шта ћете написати.

Моја прва песма је изнедрена у шестом разреду Основе школе „Др Драган Херцог“. Подржала ме је дивна наставница српског језика Бранка Николић, као и моје другарице из разреда. Било је то давне 1971. године када смо направили велики рецитал посвећен доктору Драгану Херцогу. И ја сам завршила шести разред са одличним успехом и стекла пријатеље са којима се дружим и дан данас.

Дружење са младим писцима, са новим другарима из ове уметничке радионице и креативне оазе, за мене је једно велико искуство. Као аутор шест књига и више новинарских тектова, одушевљена сам радовима ове мале литерарне дружине. Браво песници и песникиње, прави будући романописци. Каква машта, какав заплет, какве смешне песме и оне скивене љубавне… Остало нам је још много тога да прочитамо, да отворимо тајна врата и уђемо у дубину песме и приче.

Као аутор три књиге поезије радила сам на свом стилу, експериментисала, била самокритична… и то је део посла. Као аутор кратких прича за одрасле и после награде Радио Индекса и Издавачне куће „Алма“, наставила сам да пишем и бележим авантуре својих јунака.

Рад у Дому за децу „Моша Пијаде“ оплеменио је моје биће, те смо деца и ја направили две представе за Нову годину. Заједно смо писали новогодишње комаде, режирали и играли на малој сцени.

Док пишете, имајте своје амајлије, као ја на свом радном столу: шкољку, перо, пајаца, камен из далеке Троје, песак са Егејског мора, иконице и врећица лаванде са острва Хвара… Зато пловим и када нисам на мору. Бродим у својим причама и песмама и чекам да се поново сусретнемо на овом нашем океану речи. Чекам вас па да завесламо оловком.

А  писац Гордана Малетић о мојој књизи прича за децу Волети ветар пише: „У прози Слађане Ристић повезаност између природних елемената  и деце веома је велика. И сунце, и киша, и снег доживљавају се као пријатељи, другови у игри,као поверљиве особе.Воде, велике и мале, слане и слатке, одушевљавају. Ветар зове на пут.“

За моју књигу прича Како смех лечи кијавицу Гордана Малетић пише: „Трагајући за бајком у свему што је окружује, обраћа се пре свега дечјој машти, служећи се штедро њоме и сама.Свесна да је за улазак у бајку потребан  некакав кључић, она упозорава децу на његово постојање, свесна да је он, наслеђен од добрих причалаца , предуслов за стварање и ономе који пише.“

Слађана Ристић

Пахуља
Опет сам остала без својих сестрица пахуљица… И падам. Полако из облака, лелујам небом, окрећем своју главу према сунцу које се ушушкало високо иза облака и певам да бих савладала страх од висине. Мој падобран штити ме од кише да ме не претвори у кап и од сунчевог зрака да не испарим. Али нећу, имам ја своју судбину да трајем онолико колико траје клизање првог јутарњег зрака. Како се само љуљам изнад кровова. Док летим окренем круг да избегнем димњаке да ме из њих не угуши дим.
Ево ме изнад црвено белог крова и сада се љушкам и видим велики прозор окићен зеленим гранчицама бора. Поред прозора седи девојчица и шара прстом по стаклу велико срце. Слећем на њен прозор и увећавам се (имам ту моћ да могу за трен да постанем велика) да наслоним своје лице на стакло. Шапућем јој: Не плачи, ја сам твоја пахуља. И гле, девојчица престаје да плаче и широм отвара очи. Вау! Пита ме: Какво си ти чудно биће пахуљо!? Одговарам: Ја сам чаробна пахуља, истопићу се на твом длану и испунићу ти жељу… Како је то могуће? — упита девојчица и настави да плаче. Још ћеш и да се истопиш!? Ништа од моје жеље да имам неког па да се играм. Досадило ми је да будем сама. Сви укућани су скоро увек у неком послу и заборавили су на мене…
Па шта у ствари желиш? — питам је.
Желим да ми Нова година донесе нешто лепо као што је другарство.
Довољно је да отворис врата и жеља ће ти се испунити. Девојчица отвара врата а на прагу куће стоји дечак са корпицом у руци, а у њој дрема мала бела куца. Зове се Бела — каже дечак и поклања црноокој девојчици куцу. Хајде, уђите брзо, код нас је топло — весело ће девојчица.
Топим се. Нестајем. Постајем невидљива. Сада сам на грани јелке и гледам како се девојчица испред камина игра са својим другаром и Белом док остали укућани певају новогодишње песме. А тамо, негде далеко, чују се звончићи са снежног рингишпила…

Црвени кофер

Када породица Петров крене да пакује своје ствари у огромни црвени кофер, махнем им неколико пута репом и гласно залајем. Негодујем као прави лабрадор и љут сам јер знам да се селимо на неко друго место. Тада седнем на кофер и тужно погледам у моју Анђелу. Таман сам се привикао на парк испред зграде где сам се играо са другим куцама кад ево изненађење. Родитељи девојчице Анђеле су одлучили да се из ове вароши преселе у велики град…
Хајде сада буди добар и склони се са црвеног кофера, рекла ми је озбиљним гласом, Анђелина мама. Спустио сам њушкицу и помирио се са судбином да сам ја само пас који се сели из места у место . Овог пута се из зелене варошице породица Петров селила у велики град где су од раног јутра клопарали трамваји и то недалеко од нашег солитера. Али ја сам се надао да ћу и поред бедонских зграда и буке упознати неког пријатеља. Нисам више мали, озбиљан сам и имам право да бирам свој зивот. Размишљао сам: боље би било да сам жирафа па да гледам са висине на свет, или можда кенгур и хоп, хоп и ето ме у неком чаробном селу. Умем ја да чујем свет и да видим сто други не види, али научио сам и да будем чекалица.
Већ првог дана када смо се доселили приметио сам да и Анђела није расположена.Патила је за својим другарима из школе. Рекла ми је: Овај црвени кофер ћу сакрити дубоко у орман да га родитељи више никада не нађу. И ја сам је тешио, доносио јој лоптицу, играо само за њу на две ноге и тако заборавио и на своју муку.
Трећег дана од нашег усељења Анђела је ипак пожелела да шетамо испред солитера. Позвала је лифт и дубоко удахнула.Нежно ме је погледала И рекла: Ти си ми куцо овде једини ортак! У том тренутку лифт је зачангрљао, брзо склизнуо са висине, а онда се зауставио на нашем спрату. Када су се врата од лифта отворила угледао сам јазавичарку налик на кобасицу и дечака са нараџастом косом.
Улазите, да се спустимо на земљу, ја сам Сергеј са 11-тог спрата – весело ће дечак који је одмах почео да чаврља са Анђелом. Обећао јој је да ће јој показати велики парк са фонтаном. Наиме, и он је пре два лета са коферима дошао из далека са својом јазавичарком Мелином.
Помислио сам како се Анђела први пут насмејала одкако смо се преселили у стаклени град и да се неће више ни један кофер отворити за паковање. Тако сам се радовао што је Анђела пронашла новог друга. А ја? Шта сам могао него да намигнем малој Мелини и потрчим за њом низ зелени тепих. Није ни она тако лоша, већ ми је поклонила две коскице…

Слађана Ристић